Оригинал материала находится по адресу:
www.pravoslavlje.rs/broj/960/tekst/prva-srpska-pesnikinja/
Прва српска песникиња
Број 960, Рубрика Светосавска култура
Прва српска песникиња и списатељица, Јефимија, рођена је око 1350. године под именом Јелена, као кћи угледног кесара Војихне, у држави цара Душана. Пошто је због службе њен отац боравио на двору, Јелена је запамтила цара и сјај његове владавине.
)
Удајом за деспота Јована Угљешу Мрњавчевића, млада Јелена постаје Деспотица. Њен живот у Серу, престоници ове српске области коју Јован Кантакузин назива „великим, дивним градом“, крунише рођење сина. Срећа младе деспотице трајала је кратко, колико и живот њеног детета. По смрти „младог младенца“ који је живео само четири године, у бици код Черномена, 26. септембра 1371. године, гине јој муж, а убрзо јој умире и отац… Страшне трагедије, које су у низу и за врло кратко време задесиле младу жену, значиле су потпуни преокрет у њеном животу: изгубила је породицу, дом, све поседе, приходе, државу…
Обичаји времена у коме је живела, али и стремљења њене душе опхрване неизмерним болом, определили су је да крене путем монашког живота.
С монашком ризом, деспотица Јелена добија ново име Јефимија.
Окрутна с једне, судбина Јефимији, удовици и прогнанику с друге стране, великодушно дарује ново уточиште и великог заштитника – кнеза Лазара, на чијем двору у Крушевцу отпочиње нови живот.
Најважнија Јефимијина мисија отпочеће после још једне велике и страшне трагедије српског народа: Косовског боја, када Србија остаје без владара, војске и властеле, а Турци у својој најезди почињу да харају, убијају и скрнаве цркве и манастире…
Јефимијина мудрост и речитост коју хвали Константин Филозоф „ва многих глаголаних и вештех мудрејша сушти“, била је од неизмерне помоћи кнегињи Милици, која је као Лазарева удовица морала да преузме владавину над Србијом у ситуацији када су, осим Турака, готово сви суседи имали своје претензије и планове.
Јефимија је Милици (која се такође замонашила добивши име Јевгенија) помагала у тешким и одлучујућим државним питањима. Своју мудрост, чак неустрашивост, Јефимија је показала у два историјска подухвата: мисији са кнегињом Милицом, када две нејаке жене, православне монахиње, одлазе на двор турског султана Бајазита у Сер, да стану у одбрану младог Стефана Лазаревића, будућег српског деспота, кога су његови супарници оклеветали код турског владара за неверство и издају, не би ли се домогли престола. Истовремено, на иницијативу Јефимије, две монахиње су успеле да од Бајазита измоле мошти велике православне светитељке, свете Петке, и из Трнова их пребаце у Србију.
У овом чину огледа се велика мудрост Јефимијина, јер се света Петка код српског народа сматрала заштитницом земље и свих усева које земља даје. Себрима, који су после косовске трагедије и сталних ратова бежали са земље, присуство моштију велике Светитељке дало је нову наду и охрабрило их да се земљи врате и оживе опустела поља и винограде. Тако је у овој наизглед само верској акцији Јефимија показала лице мудрог дипломате, брижног за будућност свог народа и своје земље.
Сву снагу материнске љубави коју није могла да пружи своме сину, Јефимија је даровала младом Стефану Лазаревићу, који је у својој повељи назвао „деспотицом, госпођом и – мајком“.
Последње дане свог земаљског живота Јефимија је са кнегињом Милицом (Јевгенијом) провела у манастиру Љубостињи, (задужбини кнегиње Милице), у којој је после Косовског боја замонашен велики број удовица, српских племкиња чији се мужеви нису вратили са Косова.
У памћењу српског народа Јефимија живи кроз три поетска записа који се данас читају као поезија и који спадају у најзначајније странице српске средњовековне књижевности. То су у ствари „приношенија“ или дарови. Први такав дар, „Туга за младенцем Угљешом“, исписан је на двострукој дрвеној икони која је дарована манастиру Хиландару. Овим делом Јефимија прекида традицију, уносећи лични тон у византијску молитвену књижевност. Она говори о смрти родитеља, смрти детета, али и о својој смрти и бризи о сопственој души која се припрема за одлазак…
Друго врхунско књижевно остварење, намењено Саборној цркви у Хиландару, Јефимија је извезла на завеси за царске двери, „златном и сребрном жицом и свиленим концем плаве, смеђе и црне боје“. Позивајући се у овом тексту на речи светог Симеона Новог Богослова и светог Симеона Метафраста, песникиња „развија лично осећање грешности, уобичајено у чину причешћа“.
Највећи песнички домет Јефимија је остварила у делу „Похвала кнезу Лазару“, у коме песникиња велича Лазара као „новог мученика“ који је својим страдањем на бојном пољу остварио два подвига: „оставио је пропадљиву висоту земаљског господства“ и „сјединио се са војницима небеског цара“.
„И тако две жеље постигао јеси: и змију убио јеси и мучења венац примио јеси од Бога“.
Песникиња моли кнеза Лазара, али и све свете ратнике, да помогну Лазаревим синовима који су кренули у борбу против Тимур Ленка (Тамерлана).
У последњем делу своје „Похвале“, Јефимија захваљује мртвом кнезу на његовој доброти. Онога који ју је као странкињу примио и „изобилно исхрањивао“, моли да поново исхрани и утиша „буру љуте душе и тела мојега“.
У своје последње стихове које је извезла на покрову, Јефимија је заправо уткала слику великих несрећа и деценија глади које су снашле њен народ.
Јефимија је умрла 1405. године, пошто је примила „велику схиму“ под именом Јевпраксија. Сахрањена је у Љубостињи, манастиру у коме и данас почивају њене мошти.
Пре две године обележено је шест стотина година од смрти прве српске песникиње, чије је име остало забележено у историји српске и светске књижевности, мудре саветнице кнегиње Милице, чија је дипломатска вештина помогла да се очува српски престо, а забележила историја српског народа и народно памћење.
Јефимијини песнички записи спадају у прва остварења жена писаца на европском тлу. После ње, историја светске књижевности забележиће име францускиње Кристине де Пизан и руске поетесе, кнегиње Јевдокије.
Мила Милосављевић
